Циљ овога четворогодишњег пројекта је да екипно, унутражњим приступом, истражи и опише смене поетичких парадигми које су се десиле у два веома бурна периода српске књижевности: у авангарду (1919-1934) и модернизму после Другог светског рата (од средине педесетих година). Оба ова периода карактерише интензиван дијалог са европском културом, па је зато неопходно сагледавати дубину и вредност промена и иновација унутар националне књижевности, али их је нужно објашњавати и у компаративном контексту. Тако се пројекат природно уклапа у приоритете предвиђене овим конкурсом: описивање националног идентитета српске књижевности и културе и њене интегрисаности у европску књижевност и културу. Промене на плану жанра, облика, стиха, строфе и осећања света догађале су се паралелно и истовремено у српској и европској, пре свега француској, књижевности, па се истовремено јављају и стилски правци, односно формације или „покрети“ (дадаизам, експресионизам, кубофутуризам, надреализам, зенитизам и хипнизам). У средишту екипног проучавања ће се наћи поезија, док ће се поетика прозног и драмског стваралаштва проучавати у пажљиво одабраним и циљано усмереним мастер, магистарским, докторским и хабилитицаионим радовима. У низу тематских монографских зборника обухватиће се поетика најзначајнијих, до сад непроучених песника (Станислава Винавера, Милоша Црњанског, Душана Матића и Оскара Давича, односно Борислава Радовића, Матије Бећковићам, Алека Вукадиновића и других).