Књижевна периодика није само својеврсна ризница књижевноисторијских и културних чињеница већ и особен облик структуирања укупне књижевне и поетичке праксе у одређеном временском сегменту и културолошком оквиру. Колико рефлекс и огледало књижевног и културног живота, периодика је и један од њихових генератора и регулатора, и стога незобилазна у националним књижевним и културноисторијским проучавањима. Као особен вид књижевне институционализације, часописи и листови откривају различите развојне опције унутар књижевног поља и утврђују њихов поредак, али истовремено показују и како се током времена установљена литерарна традиција под притиском нових, алтернативих и експерименаталних подухвата доводи у питање. Зато ће тежишна истраживања на пројекту „Улога српске периодике у формирању књижевних, кулутурних и националаних образаца“ бити усмерена на праћење поетичких и жанровских промена у српској књижевној периодици 19. и 20. века и њеног удела у конституисању доминатних поетичких парадигми епохе и националног књижевног канона.
Како је књижевна периодика у односу на појединачно књижевно дело или текст хетерогенији и лабавији историјски омеђен оквир, у коме поред естетичких постоји и мноштво других реалија ‒ идеолошких, моралистичких, научних, социо-културних, она је и драгоцен извор за проучавање националних културних образаца. Коначно, као подручје друштвене праксе, књижевни часописи нису лишени ни борбе за друштвену моћ (чак и у ситуацијама када је оспоравају). Наиме, наметањем одређених критеријума о лепом, етичких, идејних или универзалних вредности, периодичне публикације непосредно утичу и на формирање националног обрасца као веома битног елемента културног развоја сваког народа.