Усмено стваралаштво је изузетно комплексан сегмент историје, обичаја и живота српског народа, већ и због тога што представља не само најстарији вид исказивања његовог погледа на свет, него је и активни елемент традицијске ,,културе”, сложеног механизма ,,историјског памћења”, особених путева изражавања песничког језика. У оформљеним усменим родовима и многобројним ,,једноставним облицима” на различите начине се одражавају и стилизују слојеви традиције, од паганских и христијанизованих сегмената, преко етичких норми, ритуала и веровања, до историјских околности у којима су усмени ствараоци састављали варијанте у складу са захтевима, очекивањима и мерилима колектива. Усаглашеност индивидуалног талента и свеопштих начела била је предуслов за вредновање, прихватање и преношење усмених дела. Ти динамични токови нису остајали изоловани од ширег друштвеног, социјалног и културног контекста. Разноврсне везе успостављале су се већ између самих усмених родова и врста, али су се остваривали и у преплитању фолклора староседелаца и дошљака или суседних народа, као и на нивоу прожимања усмене и писане речи, у свим епохама и стилским формацијама. Од 19. века, када започиње систематско прикупљање грађе на српском и јужнословенском простору, па до данас, све интензивније се усмено стваралаштво укључује у разноврсне научне приступе, било да се трага за старијим записима и доказима о старини умотворина, или се примењују одређене методе тумачења, истражујући порекло и особеност облика, реконструишу услови настанка и трајања усменог ,,текста”, његова структура и комплекс значења, итд. Због свега тога истраживачки задаци на овом пројекту могу се груписати у неколико општих области, са циљем да се, током петогодишњег рада, из године у годину, систематски обухвате: историја народне књижевности, историја изучавања, поетичке особености и место усменог стваралаштва у националним, балканским и европским оквирима.