Рођена је 1978. у Јагодини, где је завршила основну школу и гимназију. На Филолошком факултету у Београду студирала је на групи Српска књижевност и језик са општом књижевношћу, где је и дипломирала 2003. године. На истом факултету завршила је магистарске студије, одбранивши магистарски рад „Прва штампана збирка народних пословица – Причте Јована Мушкатировића“, a 2010. докторирала одбранивши докторску дисертацију „Савремено епско певање – текст и контекст“.
У Институту за књижевност и уметност запослена је од 2004, где је била сарадник на пројектима Српско усмено стваралаштво у балканском контексту (2004–2006), Српско усмено стваралаштво (2006–2010) и Српско усмено стваралаштво у интеркултурном коду (2011–2019), којим је и руководила у периоду од 2017. до 2019. Од 2019. је руководилац Одељења за фолклористику у овој научно-истраживачкој организацији. Осим ангажовања у својој матичној кући, учествовала је и у раду више међународних пројеката, као и пројеката финансираних из фондова Републике Србије.
Научна интересовања др Смиљане Ђорђевић Белић везана су за фолклористику и традицијску културу у ширем смислу, укључујући класичне изворе и рад на терену. Уже области истраживања су паремиолошки жанрови, усмена и ауторска епика, демонологија и магија, наративи о сновима и визионарским искуствима. Њена интересовања укључују и проблеме из оквира теорије и методологије фолклористичких истраживања.
Ауторка је неколико десетина научних радова и две монографије (Постфолклорна епска хроника. Жанр на граници и границе жанра, 2016; Фигура гуслара. Хероизирана биографија и невидљива традиција, 2017). Уредила је више монографских публикација, а од 2016. до 2019. била је главни и одговорни уредник часописа Удружења фолклориста Србије – Фолклористика.
Члан је Удружења фолклориста Србије (и заменик председника од 2023), Комисије за фолклор Међународног комитета слависта (МКС) и међународне организације за проучавање предања Belief Narrative Network (BNN).
Смиљана Ђорђевић Белић активно делује и на пољу заштите нематеријалног културног наслеђа по програму који се у Републици Србији развија у складу са Унесковом Конвенцијом о заштити нематеријалног културног наслеђа из 2003, а од 2024. члан је Kомисија за упис у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Републике Србије.