Кратак опис:
Зборник Песничка поетика Оскара Давича објављен је у заједничком издању Института за књижевност и уметност у Београду и Библиотеке шабачке. Петнаесту књигу у серији „Поетичка истраживања“ уредили су проф. др Јован Делић и др Драган Хамовић.
Зборник окупља двадесет и три рада са научног скупа одржаног у Шапцу (децембра 2011) у оквиру рада на пројекту „Смена поетичких парадигми у српској књижевности двадесетог века: национални и европски контекст“ којим руководи проф. др Јован Делић.
Радови су разврстани у пет сегмената, а зборник је опремљен и регистром имена. Поред уводне речи са скупа у Шапцу, Јован Делић даје и општи поглед на место Оскара Давича у српској поезији двадесетог века, истичући као лајтмотив наслов чувеног Давичовог есеја Поезија и отпори. Радован Вучковић се бави корпусом Давичове социјалне поезије, док Слободанка Пековић испитује питање „скривене и нескривене“ аутобиографске основе Давичове поезије. Александар Петров резимира своја досадашња бављења овим песником, указујући и на неке нове моменте, док Драган Хамовић посматра Давича у контексту превратничких педесетих година двадесетог века.
У другом поглављу зборника смештени су радови који третирају Давичове књижевне погледе. Петар Пијановић се бави песниковом експлицитном поетиком, Александар Милановић односом према старом језичком наслеђу, а Тихомир Брајовић укршта погледе у будућност поезије Давича, Ујевића и Миљковића.
Треће, најобимније поглавље чине текстови о појединачним збиркама или целинама Давичове поезије. Бојан Јовић истражује проблем опажања боја у Песмама из 1938. године. Горан Радоњић тумачи „Хану“ у светлу поступка градње метафорике као и модернистичке теме идентитета, док Светлана Шеатовић Димитријевић исто дело посматра на основу проучавања поетике лирског циклуса. Биљана Андоновска се фокусира теоријске импликације уграђивања ране поеме Анатомија у поратну збирку Флора, Недељка Перишић интерпретира Флору као целину, а Горан Коруновић један од циклуса исте збирке. Слађана Јаћимовић бави се лиризацијом путописног искуства у збирци Тропи, а Милета Аћимовић Ивков тематиком љубави и смрти код Оскара Давича. На крају трећег поглавља, Марко Аврамовић пажљиво ишчитава збирке последње деценије овог аутора.
Четврто поглавље чине проблемски постављени текстови. Радивоје Микић разматра примену двају модела лирске аутобиографије на примерима песама Оскара Давича и Бранислава Петровића, дотле Валентина Хамовић издваја тему детињства. Мина Ђурић пише о феномену предвербалног и Давичовој позној тежњи за девербализацијом уметности. Сања Париповић анализира Давичов експериментални сонетни низ у збирци Трг Ем, док Данијела Максимовић бележи трагове Давичове мисли на италијанском језику.
Засебно, пето поглавље запрема обимни мемоарски есеј Милована Данојлића о Оскару Давичу писан нарочито за ову прилику, који открива многе важне појединости његовог људског и књижевног портрета.