Кратак опис:
По првобитној идеји да се искорачи из „жанра“ класичног научног зборника у правцу отварања простора за есејистичке и мемоарске прилоге, у првом делу зборника нашло се 18 записа о научним и животним пријатељствима Гојка Тешића, а у наредних осам поглавља и 57 радова са широким дијапазоном повезаних тема, обрађених строжом научном методологијом. У зборнику су се, поред текстова на српском, нашли и радови на страним језицима (енглески, немачки, словеначки, хрватски). Резимеи су, осим енглеског и српског, дати у појединим случајевима на пољском, руском, немачком и италијанском језику. Прилози аутора и ауторки из Србије штампају се и ћириличним и латиничним писмом, односно онако како је свако појединачно изразио жељу. Свеукупно у зборнику је заступљено 77 аутора са 75 текстова, од којих 17 са иностраним афилијацијама.
За први део, „Гојко, пријатељ“, прилоге је послало 18 аутора (Р. Поповић, А. Петров, Ј. Аћин, В. Висковић, М. Пантић, С. Басара, С. Гавриловић, В. Богишић, Б. Кукић, С. Дамјанов, В. Пиштало, И. Суботић, З. Ковач, В. Цидилко, М. Аћимовић Ивков, Ж. Пржуљ, С. Јаћимовић, Д. Томасовић). У њему ће читалац пронаћи занимљиве књижевноисторијске податке, сведочанаства о књижевном животу као једном не много обрађеном пољу историје наше књижевности, али и понекад сентименталне колико и пријатељском иронијом обојене записе о личном књижевном додиру са свугде присутним Тешићем.
Поглавље „Теорија, филозофија, есејистика у авангардном трајању“ окупља радове који представљају теоријску основу за даља промишљања авангардног духа у књижевности и уметности (В. Бити, Р. Ходел, Н. Милић, М. Јуван, Д. Проле, М. Кох, Н. Малешевић). Следе радови о авангарди у европским књижевностима (А. Манчић, Ј. Вречко, К. Прањић, К. Јацек Козак, С. Брадић, Д. Богутовац, М. Лигуори). У четвртом и петом поглављу налазе се текстови посвећени раду Гојка Тешића као историчара српске књижевности (К. Стевановић и Д. Тодоресков, В. Перић, Ј. Панић Мараш, С. Савкић, Д. Бедов, Р. Лончар и Ђ. Весић), односно као уредника, антологичара и полемичара (А. Јовановић, Б. Стојановић Пантовић, Б. Васић Ракочевић, С. Рајичић Перић, М. Рогач Станчевић, С. Николић). Аутори и ауторке у шестом поглављу (Б. Јовић, А. Татаренко, С. Новак Бајцар, З. Петровић, П. Пијановић, В. Хамовић, М. Медан, И. Тешић) концентришу се на анализу дела српских авангардних писаца. У наредном одељку скупљени су текстови који на иновативан, или у ширем смислу авангардан начин реинтерпретирају традицију српске књижевности и уметности у 20. и 21. веку (С. Самарџија, А. Лешић, Х. Диздаревић, М. Грујић, Ј. Алексић, А. Симић, С. Шљивић, Т. Томазин, Ј. Јосиповић). Поглавље „Преиспитивања канона српске књижевности“ доноси, у тешићевској традицији, наглашено полемичне текстове према канонском наслеђу српске науке о књижевности (П. Тодоровић, Т. Росић, М. Мустур, В. Милновић, М. Ђуричић, С. Златковић). На крају, пре поглавља под насловом „Додаци“ где се систематизује библиографска грађа о Г. Тешићу (која укључује и ону ликовну), допринос проучавању опуса велике Тешићеве опсесије, Станислава Винавера, дали су оригиналним научним увидима: В. Матовић, Б. Ђорђевић, Ж. Милановић, Ж. Свирчев, Б. Чолак, С. Париповић Крчмар, С. Милановић и И. Перишић.