Кратак опис:
Као резултат прошлогодишњег научног скупа у организацији Института за књижевност и уметност, у оквиру одељења Српска књижевност и културна самосвест, изашао је зборник Књижевност и култура у читању Слободана Јовановића. Зборник су уредили Драган Хамовић и Недељка Бјелановић.
Разматрања Јовановићевих погледа на књижевност и културу окупљена у овој монографији започињу радом Душана Иванића, који говори о специфичној ауторској аксиологији С. Јовановића. На ову тему природно се надовезују они радови који тематизују Јовановићево бављење националним културним обрасцем, као базичном чињеницом традиције и културе. О том обрасцу писали су за овај зборник Зоран Аврамовић, Борис Милосављевић и Јана Алексић. Слободан Антонић писао је о динамици и променљивим, врло често идеолошки усмереним, односима српских социолога према лику и делу Јовановићевом. Нарочиту пажњу српском „културном проблему“ даје Драган Хамовић, пратећи његов развој кроз одабране монографије, огледе, расправе, до позне синтезе о националном карактеру и културном обрасцу.
Засебан допринос чине радови који у епицентар промишљања о Јовановићевом делу стављају његове текстове настале у емиграцији. Мило Ломпар анализира Јовановићеве чланке у лондонском емигрантском часопису Порука, у периоду од 1950. до 1959. године. Никола Маринковић, пак, пише о Јовановићевом погледу на српску културу у укупном фундусу емигрантских дела Јовановићевих, поредећи их са ауторовим ставовима о истом питању изнесеним пре Другог светског рата. Владимир Димитријевић својим прилогом расветљава пријатељски и сараднички однос две велике фигуре у српској култури после Другог светског рата – Слободана Јовановића и Николаја Велимировића.
Профилишући однос С. Јовановића и М. Црњанског, али окрећући се и ка проблему „српског национализма у Југославији“, пише Милица Ћуковић. Милан Алексић разматра релације Слободана Јовановића према текућој књижевној критици, али и са критичарима као савременицима, живућим људима (Љ. Недић, Б. Поповић, Ј. Скерлић). О Скерлићу више речи и у раду Горане Раичевић, у коме се самеравају интеракције Јованoвићевог и Скерлићевог дела у односу на утицаје Светозара Марковића.
Темељну анализу Јовановићевог језика даје Александар Милановић, стављајући нарочит акценат на уклопљеност аутора у епоху београдског стила. Јовановићево непоновљиво „језичко ткање“ у фокусу је Рајне Драгићевић, чији прилог тематизује и његове приповедачке поступке. Душко Певуља говори о Јовановићевим реторичким вештинама. Недељка Бјелановић Јовановића посматра и као (могућег) приповедача, пишући о аутентичном „наративном сентименту“.
На разноликост Јовановићевог полихисторског приступа нашој култури подсећа Горан Максимовић, пишући о Слободан Јовановићу као о критичару (на тренутке и историчару и теоретичару) драме и позоришта. Зорица Хаџић сужава фокус на Јовановићево бављење једним аутором (Ј. Ј. Змајем), да би се кроз концентрацију на једно дело показала природа Јовановићеве мисли, колико и књижевнокритичке апаратуре.
Зборник је опремљен именским регистром.
Преузмите садржај.