Кратак опис:
Научна монографија Поетички концепти у српској поезији друге половине 20. века представља студију српског песништва у периоду након Другог светског рата. Књига је подељена у две главне целине – „(Ауто)поетичке структуре“ и „Поетика простора, стварности и језика“ – које омогућавају да се прати еволуција песничких тенденција кроз време. Хронолошки распоред текстова додатно осветљава динамику развоја идеја и стилова, као и утицај друштвених и културних услова на песнички рад.
Први део монографије фокусиран је на анализу поетичких концепата у српској поезији друге половине 20. века, с акцентом на стваралаштво канонизованих песника који су својим иновативним приступом унели нове димензије у поетски израз (Стеван Раичковић, Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, Љубомир Симовић, Јован Христић). Ово истраживање је од изузетног значаја за разумевање не само поетских токова и еволуције језика и форме, већ и за промишљање културних и друштвених промена које су утицале на књижевност тог доба.
У другом делу монографије истражује се поетика простора, стварности и језика у стваралаштву неколико значајних српских песника који су у српску поезију унели важне иновације и нове начине изражавања (Александар Ристовић, Новица Тадић, Милосав Тешић, Рајко Петров Ного, Милутин Петровић). Посебан значај овог истраживања лежи у анализи како песници обликују своје песничке светове кроз јединствене приступе простору, стварности и језику, што открива дубље слојеве њихових поетичких концепата.
Методолошки, анализе су засноване на интердисциплинарном приступу који обједињује елементе књижевне историје, поетике, филозофије и културолошке студије. Истраживање се такође ослања на текстуалну и интертекстуалну анализу, која омогућава детаљно разматрање односа између традиционалних поетских форми и модернистичких експеримената.
Монографија Поетички концепти српске поезије друге половине ХХ века драгоцени је извор за разумевање културног контекста и поетике српских песника у другој половини 20. века. Кроз минуциозне анализе и јасне аргументације, монографија не само да објашњава развој поетских концепата већ и упућује на дубље структуре и теме које су обележиле поезију тог времена. Ауторски приступ комбинује теоријске оквире с конкретним примерима из дела значајних песника, што доприноси разумевању како су индивидуални радови одражавали шире културне и социјалне промене.