У Институту за
књижевност и уметност у Београду и Народној библиотеци „Свети Сава” у
Аранђеловцу, у организацији научног одељења „Српска књижевност и културна
самосвест” Института за књижевност и уметност у Београду и
Народне библиотеке „Свети Сава“ у Аранђеловцу, одржан је дводневни научни скуп
„Шумадијски човек Данка Поповића”.
Повод за научни
сусрет, чији
су уредници др Драган Хамовић и др Јана Алексић из Института за књижевност и
уметност и др Милутин Живковић из Института за савремену историју, представља
40-годишњица од појаве најпознатијег остварења
Данка Поповића, романа Књига о Милутину (1985), али
је проблемски обухваћен целокупан опус нашег писца. Књижевно,
као и публицистичко дело Данка Поповића сагледано је из неколико научних
перспектива, пре свега са књижевноисторијског, а потом и културолошког,
социолошког и политиколошког становишта.
Осветљен је друштвени
контекст у којем су поједина Поповићева дела изазвала широк
одјек, прихватања и оспоравања. Следствено
наслову
скупа, учесници
су настојали да продубе слику о
историјској свести и менталитету обликованим
кроз два века ослободилачких напора, противречном профилу шумадијског
човека који се помаља из Поповићевог писања и мишљења.
У уводној речи,
уредник скупа Драган Хамовић истиче да је српска наука о књижевности остала
дужна укупном делу Данка Поповића, које садржава више изврсних романа и
приповедака, као и умних есеја и публицистичких текстова о нашој историји и
саморазумевању. Без обзира на изузетан одјек и шири културни значај овог обимом
невеликог дела, чији је јунак „постао збирно име за све наше несавршене и
ћошкасте, али мученичке и јуначке дедове“, Хамовић упућује на то да је Поповић вољно
одабрао маргину ради слободе стваралаштва, „веран призиву занемареног
завичајног и националног искуства“.
Прву сесију првог радног дана, којом је
председавао, отвара Петар Пијановић, излагањем „Књига о Милутину као
усмена прича“ у којем је указао на уметничке ефекте Милутинове приче засноване
на живој и директној речи која је, као приповедни поступак и обележила важан ток
српске прозе шездесетих година прошлог века.
Милета Аћимовић Ивков, у излагању под
насловом „Чича Милутин Остојић, видик на једно око“, предочава литерарне
механизме да се успостави наративна исповест и склоп романа и описује јунаков
активан и доследан патриотски и критички однос према политичкој стварности, а
потом и разматра у којем односу стоје књижевни текст и његов стварносни
предложак.
Велико интересовање изазвало је саопштење
Весне Тријић „Књижевнокритичка рецепција Књиге о Милутину Данка Поповића
(1985–1987)“ у којем су прикази и одјеци из првог круга
рецепције Поповићевог остварења анализирани у оквиру конкретних
друштвенополитичких збивања. Ауторка показује да су се политичке процене
скривале иза естетских аргумената.
У оквиру прве сесије прочитано је и кратко
саопштење Слободана Антонића на тему „Књига о Милутину и инверзни национализам“
у којем се описује начин на који се критикује Књига о Милутину а такав
приступ књижевном делу оцењује као политичко или идеолошко читање књижевног
текста, уз помоћ тзв. инквизиторске херменеутике.
У првом излагању друге сесије, којом је
председавао Драган Хамовић, у саопштењу „Сумрак јуначког доба: власт и
властодршци у роману Господари Данка Поповића“ Миломир Гавриловић
проматра феномен власти, етичке аспекте инициране Карађорђевим убиством као
тематским средиштем романа, херменеутички задирући у Поповићев литерарни осврт
на крах
устаничког етоса у освит рађања модерног српског друштва.
Јана Алексић, у излагању посвећеном
историјском роману Конак у Крагујевцу, из културолошког угла испитује
исходишта расправе о културним и цивилизацијским моделима у конаку кнеза Милоша
Обреновића током првог боравка Вука Караџића у првој престоници аутономне
Србије, засноване на тековинама српске револуције. Тумачење поглавито је
усредсређено на фикционални приказ културних преговарања о елементима за развој
модерне српске државе, те о предусловима за формирање њеног културног стожера.
Роман Конак у Крагујевцу предмет је
језичке анализе Александра Милановића, у саопштењу насловљеном „Језик Милоша
Обреновића и његовог времена у роману Конак у Крагујевцу Данка Поповића“.
Овде је размотрена Поповићева симболичка употреба облика говора домаћег и
страног порекла, њихов културни статус унутар романескне приче, као и пишчев
однос према чистом народном језику, упоређен са текстом „Мисао и језик првог
српског устанка“, где су изложени његови погледи на различите облике српске
писане речи почетком 19. века.
Марко Аврамовић, у излагању „Роман Официри
Данка Поповића и његова филмска адаптација“ дотиче главна смисаона чворишта овог Поповићевог остварења,
техника
његовог преношења у играни филм Хајдук, као и на места разлике између представљања
исте сижејне основице у два различита уметничка медија.
Трећу
сесију, посвећену приповедачкој прози Данка Поповића, којом је председавала
Јана Алексић, отпочиње Никола Маринковић рефератом „Слика света у раној прози
Данка Поповића: збирка Свечаности“ испитивањем видова
приповедног обликовања елемената
послератног,
варошког амбијента ране Поповићеве прозе, те
међусобним
односима и
опредељењима
њених јунака. Указао је на то да значења
тих елемената синтетишу сложену слику света, у којој се,
испод савремених идеолошких и културних
противречности, назиру слојеви историјских и архетипских
константи.
У саопштењу Ане Козић „Шумадијска жена у
прози Данка Поповића“ фокус је био на женским ликовима у прози Данка Поповића, на
карактеризацији и обликовању профила шумадијске жене у судару између
патријархалног и модерног у роману Удовице и приповеткама „Наталијин
храст“, „Даниловићи“ и „Јелена“.
Јована Милованчевић, у излагању „Рат, ерос
и забране у патријархалном свету збирке Кукурек и кост Данка Поповића“,
расветљава поетичке особености Поповићеве друге збирке године важећег и за
његово потоње стваралаштво, нагласак стављајући на испитивање везе између
рата и ероса, тј. нагона и друштвених збивања, те стварних и
унутрашњих забрана у њиховом манифестовању у
патријархалном свету Шумадије.
Други радни дан одржан је у читаоници
Народне библиотеке „Свети Сава“ у Аранђеловцу. Након уводног обраћања
директорке библиотеке Катарине Маринковић и уредника скупа Драгана Хамовића,
уследила су излагања распоређена у две сесије.
У излагању Мила Ломпара на тему „Данко
Поповић и политичко убиство као драма Србије“, којим је започета прва сесија,
указано је на културолошки утемељену представу о Карађорђевом убиству као теми
романа Господари. Упркос реалистичким мотивацијама, митска представа
продире у систем реалистичког обликовања. Тако се показује да је културолошка
представа снажнија од књижевних настојања у овом роману Данка Поповића.
У саопштењу Драгана Хамовића на насловну
тему научног окупљања, „Успон и пад шумадијског човека“ тежиште промишљања била
су менталитетске, духовно-историјске и културалне двовековне амплитуде, српског
народа на историјски трусном тлу Шумадије. У синонимни однос доводи се тип „шумадијског
човека“ Данка Поповића и „београдског човека“ Владимира Велмар-Јанковића.
Поповић инсистира на представљању противречја унутар историјског искуства
средишње српске земље, у чему истакнут положај имају ликови домаћина, као
носилаца предањске свести, нарушене дејством идеолошким покрета у 20. веку.
Поимање сврхе постојања и (не)разумевања
континенталних политичких процеса који опредељују живот у балканској провинцији,
али и однос према Западу и суседним народима, са политиколошког становишта,
разложио је Душан Пророковић у излагању на тему „Представе о себи и другима
шумадијског сељака у прози Данка Поповића“.
У излагању Милутина Живковића на тему „Књижевник
и најскупља српска реч: Данко Поповић о Косову кроз сагу о Џелетовићима“
предочено је како Поповић у својим списима разумева простор Косова и Метохије у
геополитичком и духовно-идентитетском смислу и у историјском пресеку.
У завршној сесији, којом је председавао
Бранко Златковић, резултате темељних истраживања везаних за шири политички и
друштвено-историјски контекст настанка и рецепције Књиге о Милутину представили
су Оливера и Петар Драгишић. Посебно је важан део који се односи на корелацију
између историографије и књижевности.
Немања Девић, у реферату „Драма грађанског
рата 1941–1945. у књижевности Данка Поповића“, доноси уверљив осврт на Поповићеву
идеолошки недоктринарну тематизацију трагичних догађаја из
окупације и грађанског рата 1941–1945. године, при чему
закључује да Поповићеви увиди не остају само у нефикционалној, књижевној сфери,
већ прерастају у валидан историјски извор.
Истраживачку пажњу последњим радовима
Данка Поповића посвећује Бранко Златковић у саопштењу „Позни сценски прикази
Данка Поповића о Првом српском устанку“. Златковић се осврнуо на четири
пригодна и кратка драмска комада, намењена сценским приказивањима у амбијенту
Марићевића јаруге у Орашцу током свечаних програма обележавања Дана државности
Србије.
По завршетку рада учесници су посетили
гроб Данка Поповића у порти Буковичке цркве, родну кућу и легат Данка Поповића,
као и Народни музеј у Аранђеловцу.
Скупу је присуствовао и учесницима се
обратио и пишчев син, академски сликар Живомир Поповић.
Теме, учесници и циљ овог
научног скупа представљени су на Радио Београду 2, у емисији „Дневни магазин
културе“ 24. септембра 2025.
Научни скуп и дело Данка
Поповића тема су емисије „Гутенбергов одговор“, емитоване 10. октобра 2025.
(https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5804133/40-godina-price-o-milutinu.html)
Извештај о скупу у Аранђеловцу
емитован је на РТВ „Шумадија“ (https://www.youtube.com/watch?v=XADT2oQ3sGc)
У дневном листу „Вечерње
новости“ објављен је извештај Драгана Богутовића „Оставштина за будућа времена“
(петак, 26. септембар 2025).
Приказ научног скупа, чији је
аутор Оливера Драгишић, објављен је у електронском магазину „Stella polare“ (https://stellapolarebooks.com/knjizevnost/2/).
Текст се може наћи и на порталима „Седма сила“ (https://sedmasila.rs/milutin-medju-nama-cetrdeset-godina-kasnije/)
и „Стање ствари“ (https://stanjestvari.com/2025/10/04/olivera-dragisic-milutin-medju-nama-cetrdeset-godina-kasnije/amp/).
