Руски архив и култура руске емиграције
У понедељак и уторак, 24. и 25. новембра 2014. године, у библиотеци Института за књижевност и уметност у Београду, одржан је дводневни међународни научни скуп посвећен часопису „РУСКИ АРХИВ (1928–1937)ˮ и КУЛТУРИ РУСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ У КРАЉЕВИНИ СХС/ЈУГОСЛАВИЈИ. Скуп је организован у оквиру пројекта Улога српске периодике у формирању књижевних, културних и националних образаца, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Владе Републике Србије.
„Руски архив, часопис за политику, културу и привреду Русије, излазио је у Београду од 1928. до 1937. године, у двомесечним свескама, на српско-хрватском језику, претежно ћирилицом, а и латиницом, вероватно на захтев појединих сарадника. Објављена су укупно 42 броја. Часопис је уређивао одбор чији је главни уредник био Ф. Ј. Махин, а директор В. И. Лебедев. Уредници су сматрали да је било погрешно идентификовати Русију са њеном владом и режимом, јер се тиме у први план истицало политичко питање, а сасвим скривали Русија и њен народ. Задатак часописа био је да се лицем окрене према Русији и да прикаже целовиту и праву Русију. Часопис се разликовао од других руских емигрантских часописа и по томе што је био упућен првенствено на страног читаоца, у првом реду југословенског, па је зато излазио на српско-хрватском језику. Око часописа је био окупљен знатан број прворазредних интелектуалаца, научника, стручњака за разне области, писаца, уметника и новинара, од којих је један број живео у Србији и Југославији, док су остали дописе у Београд слали из Прага, Париза и других европских градова. Међу сталним сарадницима истицали су се: М. Слоним, чланцима о руским савременим писцима, Е. Стаљински текстовима о бољшевизму, др Н. Мелникова-Папушкова распрама о култури, затим познати руски писци и уметници из емиграције, А. Ремизов, М. Цветајева, Ј. Замјатин, Н. Гончарова, али и писци изванредних рубрика за преглед руских књига и часописа (Б. Аратов, С. Постников, др А. Јелачић и други). На политичком плану часопис је био привржен идеологији левог крила социјалиста револуционара, а на књижевном и уметничком подржавао је авангардну и модерну уметност у Русији, по чему се такође разликовао од већине руских емигрантских часописа (од париских Савремених записа, на пример), а и у том погледу био је близак прашкој Вољи Русије.“ (Александар Петров, „Руски часопис у Србији Руски архив – лицем према Русији“, у: Језик, књижевност, култура: Новици Петковићу у част, Институт за књижевност и уметност, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Београд, 2011, стр.659).
