Новости

Izveštaj sa održanog naučnog skupa „Srpska književnost početkom 20. veka: modernost i stari zadaci“

1.7.2020

 

Naučno odeljenje „Srpska književnost i kulturna samosvest“ na Institutu za književnost i umetnost priredilo je prvi naučni skup iz oblasti proučavanja uzajamnih veza između književnosti i kulturnog konteksta, pod naslovom Srpska književnost početkom 20. veka: modernost i stari zadaci. Na skupu su, u tri sesije, četrnaest referata izložili istraživači iz Beograda, Novog Sada, Niša i Čačka, a opravdano su bila odsutna dva najavljena referenta.

Na početku skupa obratio se direktor Instituta, naučni savetnik dr Bojan Jović, dok je rukovodilac Odeljenja i jedan od urednika skupa, dr Dragan Hamović, obrazložio zajedničko nastojanje učesnika skupa da sagledaju dinamični preplet uticaja između književnosti i epohalnog konteksta, korelaciju književnog teksta i teksta kulture jedne prekretne epohe.

Uvodno izlaganje na temu „Smisao, kontekst i književno tumačenje“ izneo je prof. dr Leon Kojen, teorijski obrazlažući važnost poznavanja konteksta u tumačenju književnog teksta, te pokazujući kakve su implikacije tog shvatanja za razumevanje pesama Milana Rakića i načina na koji je pesnik bio tumačen i vrednovan u kritici i istoriji književnosti.

Prvom sesijom predsedavao je dr Dragan Hamović.

Prof. dr Miloš Ković je, u komparativnom ključu, posmatrao ličnosti Jovana Skerlića i Tomaša Masarika, kao oličenja doba modernizma u kulturi i oslobođenja u politici srpskog i češkog naroda. Sličnosti između ovih ličnosti upućuju na duh epohe, dok su razlike plod nacionalnih osobenosti. Tragom ocene Milana Rakića da se po Dučiću može videti šta je njihova generacija volela i želela, Dragan Hamović razmatra privilegovano prisustvo Dučićevih pesama u „Srpskom književnom glasniku“, kao regulatoru tadašnjeg književnog ukusa, ali i okolnost da je Dučić u esejima i člancima bio oštar kritičar kulturnih prilika i nosilac težnji da se širom razmakne ovdašnji književni horizont. Tema izlaganja prof. dr Gorana Maksimovića „Dva zaboravljena pjesnika sa jugoistoka Srbije na početku 20. vijeka: Ljubomir Simić i Svetislav Tisa Nikolić“, posvećena je istraživanju književnog rada dvojice zaboravljenih i rano preminulih pesnika: Ljubomira Simića (1880–1900) i Svetislava Nikolića Tise (1893–1914), pri čemu je posebna pažnja usmerena na rekonstruisanje njihovog privatnog i javnog života, a potom na interpretaciju tematsko-motivskih, stilsko-poetičkih i retoričkih aspekata njihove lirike. Mr Jovan Pejčić u svom izlaganju ocenjuje da su poslednja decenija 19. i prve dve decenije 20. veka izgledale savremenicima kao razdoblje suštih književnih preloma u kritičko-teorijskom i stvaralačkom smislu, a da su, gledano iz današnje perspektive, to više bili preobražaji i pomeranja stvaralačkih i misaonih težišta nego prelomi u doslovnom značenju reči.

Drugom sesijom predsedavao je prof. dr Goran Maksimović.

Prema uvidima prof. dr Saše Radojčića, Božidar Knežević je verovatno najčitaniji srpski filozof, ali svoju popularnost ne duguje opsežnim studijama iz filozofije istorije, već jednom poznom, takoreći naknadnom delu – Mislima, prvi put objavljenim 1902. To delo se nalazi na razmeđi filozofije i književnosti, a paradoks se sastoji u tome da ono po čemu su Misli žive i danas nije filozofija koju sadrže, nego, kako je to zapazio još Skerlić, prizvuk ličnog, gotovo lirskog u njima. Izlaganje dr Vladimira Dimitrijevića o stvaralaštvu jeromonaha Nikolaja Velimirovića odnosilo se na njegovo bavljenje kulturom i književnošću, od Religije Njegoševe do ogleda „Niče i Dostojevski“, ispitujući i Velimirovićev uticaj na mladobosansku omladinu, kao i poglede na budućnost Srba i Južnih Slovena. Msr Nikola Marinković je razmatrao književnoumetničke i kulturološke eseje Dimitrija Mitrinovića objavljene do 1914. godine, pokazujući na koji način je ideolog mladobosanaca pokušavao da oblikuje promene u srpskoj kulturi i njenom samorazumevanju. Prof. dr Zorica Hadžić ukazala je na početne korake Milana Kašanina, oličene u prvim objavljenim radovima, kao i na kulturnu atmosferu Novog Sada tokom prvih decenija 20. veka u kojoj su se razvijali i stasavali pripadnici njegove generacije – učenici Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu. Milica Ćuković u radu „Kulturološke (pret)postavke književnog programa: Dositej Obradović i srpski intelektualci na početku 20. veka“ analizirala je intenzivnije zanimanje za ideje i prosvetiteljski program Dositeja Obradovića, koje je posebno bilo izraženo krajem 19. i početkom 20. veka, a vrhunac doživljava prilikom obeležavanja stogodišnjice smrti Dositeja Obradovića, 1911. godine.

Kourednica skupa, dr Jana Aleksić, predsedavala je završnom, trećom sesijom.

U radu „Gradska kultura na početku XX veka: Ben Akiba Branislava Nušića“ dr Aleksandar Pejčić tumačio je hroniku privatnog i javnog života u Beogradu na početku veka u kulturnom kontekstu: patrijarhalna porodica, pozicija muškarca, društveni i kulturni život, dokolica. Dr Nedeljka Bjelanović u radu „Dobra dečica – idealna zemljica: srpsko obrazovanje i nauka u satiričkoj optici“ Radoja Domanovića govorila je o tome da se tema školovanja, razvića jedinke kroz kontrolisani postupak učenja i vaspitanja Domanoviću ispostavlja kao idealna za fundiranje kritike mentaliteta, za razobličavanje rđave metodologije i običaja kako u školama, tako i u društvu. Analizom romana Došljaci i Čedomir Ilić Milutina Uskokovića, dr Svetlana Milašinović u svom izlaganju ukazala je na proces transformacije patrijarhalnog čoveka ovog podneblja u modernog individualca, u svetlu modernizacije i evropeizacije Balkana na kraju 19. i početku 20. veka. Dr Jana Aleksić je nastojala da rekonstruiše sliku intelektualnog Beograda u prvim decenijama 20. veka na osnovu memoarskih zapisa Jelene Skerlić Ćorović i Milana Jovanovića Stojimirovića.

Nakon završne reči, u popodnevnim časovima, učesnici skupa su diskusiju nastavili u neformalnom ambijentu, za sofrom u dvorištu Doma Vukove zadužbine.