Кратак опис:
Монографија је посвећена обликовању слике света у усменој бајци, како се представља кроз категорије времена и простора, етичких и правних норми, религијских слојева, приказа човека, животиња, натприродних бића, биљака и предмета. Кроз испитивање феномена слике света прати се заправо однос етнографске стварности приповедачке заједнице и жанровских особености. Закључује се да и поред елемената који припадају стварности заједнице, превагу ипак односи онај начин приказа света који је особен за поетику жанра. У представљању времена користи се, нпр, време одређено антрополошки (људским растом и сазревањем), али се уклапа у формулативне исказе (као и бројеви који изворно потичу од квалитативног доживљаја бројева). Просторни односи у дубини вероватно имају опозиције људског и оностраног света, али се и они саображавају семантици самог жанра. Етика се приказује првенствено кроз тестове око којих су у фолклористици подељена мишљења да ли их треба посматрати као формализоване елементе или у вези са етнографском актуелношћу приповедачке заједнице. Бајком свакако доминира оптативни модус и вера у апсолутну правду. Могу се разликовати многи религијски слојеви (шаманизима, анимизам итд), али доминира магија која најбоље одговара жанру, у једном хиперболисаном виду. Бајка је суштински антропоцентрична (са наглашеним подударањем лепог и доброг); натприродна бића имају везу са живим веровањима и чине спецификум српске бајке, као и веровања о животињама. (Компаративна перспектива, ипак, открива стабилност и у другим традицијама, што опет упућује на снагу жанра). Друштво је хијерархизовано и апстраховано, али и поред тога, као и поред феудалних прежитака, могуће је препознати слику стварности деветнаестог века , као и у подацима о приповедачима, који упућују на патријархално-задружну средину у процесу модернизације (и на динамични однос усменог и писаног традирања). Приказ предмета и биљака је селективан, такђе упућује на везу са веровањима, али одговара и магијској стилизацији.