News

Извештај са одржаног научног скупа „Српска књижевност почетком 20. века: модерност и стари задаци“

1.7.2020

 

Научно одељење „Српска књижевност и културна самосвест“ на Институту за књижевност и уметност приредило је први научни скуп из области проучавања узајамних веза између књижевности и културног контекста, под насловом Српска књижевност почетком 20. века: модерност и стари задаци. На скупу су, у три сесије, четрнаест реферата изложили истраживачи из Београда, Новог Сада, Ниша и Чачка, а оправдано су била одсутна два најављена референта.

На почетку скупа обратио се директор Института, научни саветник др Бојан Јовић, док је руководилац Одељења и један од уредника скупа, др Драган Хамовић, образложио заједничко настојање учесника скупа да сагледају динамични преплет утицаја између књижевности и епохалног контекста, корелацију књижевног текста и текста културе једне прекретне епохе.

Уводно излагање на тему „Смисао, контекст и књижевно тумачење“ изнео је проф. др Леон Којен, теоријски образлажући важност познавања контекста у тумачењу књижевног текста, те показујући какве су импликације тог схватања за разумевање песама Милана Ракића и начина на који је песник био тумачен и вреднован у критици и историји књижевности.

Првом сесијом председавао је др Драган Хамовић.

Проф. др Милош Ковић је, у компаративном кључу, посматрао личности Јована Скерлића и Томаша Масарика, као оличења доба модернизма у култури и ослобођења у политици српског и чешког народа. Сличности између ових личности упућују на дух епохе, док су разлике плод националних особености. Трагом оцене Милана Ракића да се по Дучићу може видети шта је њихова генерација волела и желела, Драган Хамовић разматра привилеговано присуство Дучићевих песама у „Српском књижевном гласнику“, као регулатору тадашњег књижевног укуса, али и околност да је Дучић у есејима и чланцима био оштар критичар културних прилика и носилац тежњи да се широм размакне овдашњи књижевни хоризонт. Тема излагања проф. др Горана Максимовића „Два заборављена пјесника са југоистока Србије на почетку 20. вијека: Љубомир Симић и Светислав Тиса Николић“, посвећена је истраживању књижевног рада двојице заборављених и рано преминулих песника: Љубомира Симића (1880–1900) и Светислава Николића Тисе (1893–1914), при чему је посебна пажња усмерена на реконструисање њиховог приватног и јавног живота, а потом на интерпретацију тематско-мотивских, стилско-поетичких и реторичких аспеката њихове лирике. Мр Јован Пејчић у свом излагању оцењује да су последња деценија 19. и прве две деценије 20. века изгледале савременицима као раздобље суштих књижевних прелома у критичко-теоријском и стваралачком смислу, а да су, гледано из данашње перспективе, то више били преображаји и померања стваралачких и мисаоних тежишта него преломи у дословном значењу речи.

Другом сесијом председавао је проф. др Горан Максимовић.

Према увидима проф. др Саше Радојчића, Божидар Кнежевић је вероватно најчитанији српски филозоф, али своју популарност не дугује опсежним студијама из филозофије историје, већ једном позном, такорећи накнадном делу – Мислима, први пут објављеним 1902. То дело се налази на размеђи филозофије и књижевности, а парадокс се састоји у томе да оно по чему су Мисли живе и данас није филозофија коју садрже, него, како је то запазио још Скерлић, призвук личног, готово лирског у њима. Излагање др Владимира Димитријевића о стваралаштву јеромонаха Николаја Велимировића односило се на његово бављење културом и књижевношћу, од Религије Његошеве до огледа „Ниче и Достојевски“, испитујући и Велимировићев утицај на младобосанску омладину, као и погледе на будућност Срба и Јужних Словена. Мср Никола Маринковић је разматрао књижевноуметничке и културолошке есеје Димитрија Митриновића објављене до 1914. године, показујући на који начин је идеолог младобосанаца покушавао да обликује промене у српској култури и њеном саморазумевању. Проф. др Зорица Хаџић указала је на почетне кораке Милана Кашанина, оличене у првим објављеним радовима, као и на културну атмосферу Новог Сада током првих деценија 20. века у којој су се развијали и стасавали припадници његове генерације – ученици Српске велике православне гимназије у Новом Саду. Милица Ћуковић у раду „Културолошке (прет)поставке књижевног програма: Доситеј Обрадовић и српски интелектуалци на почетку 20. века“ анализирала је интензивније занимање за идеје и просветитељски програм Доситеја Обрадовића, које је посебно било изражено крајем 19. и почетком 20. века, а врхунац доживљава приликом обележавања стогодишњице смрти Доситеја Обрадовића, 1911. године.

Коуредница скупа, др Јана Алексић, председавала је завршном, трећом сесијом.

У раду „Градска култура на почетку XX века: Бен Акиба Бранислава Нушића“ др Александар Пејчић тумачио је хронику приватног и јавног живота у Београду на почетку века у културном контексту: патријархална породица, позиција мушкарца, друштвени и културни живот, доколица. Др Недељка Бјелановић у раду „Добра дечица – идеална земљица: српско образовање и наука у сатиричкој оптици“ Радоја Домановића говорила је о томе да се тема школовања, развића јединке кроз контролисани поступак учења и васпитања Домановићу испоставља као идеална за фундирање критике менталитета, за разобличавање рђаве методологије и обичаја како у школама, тако и у друштву. Анализом романа Дошљаци и Чедомир Илић Милутина Ускоковића, др Светлана Милашиновић у свом излагању указала је на процес трансформације патријархалног човека овог поднебља у модерног индивидуалца, у светлу модернизације и европеизације Балкана на крају 19. и почетку 20. века. Др Јана Алексић је настојала да реконструише слику интелектуалног Београда у првим деценијама 20. века на основу мемоарских записа Јелене Скерлић Ћоровић и Милана Јовановића Стојимировића.

Након завршне речи, у поподневним часовима, учесници скупа су дискусију наставили у неформалном амбијенту, за софром у дворишту Дома Вукове задужбине.