Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића

Јован Делић, Бојан Чолак

Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића

Издавач:

Институт за књижевност и уметност : Дучићеве вечери поезије
Београд : Требиње, 2017.

Ознаке:

ISBN 978-86-7095-232-4 (брош.)
COBISS.SR-ID 230029068


Кратак опис:

Сарадници на пројекту Смена поетичких парадигми у српској књижевности ХХ века: национални и европски контекст припремили су за штампу рукопис зборника радова Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића. Серија „Поетичка истраживања“ добиће овим зборником 23. књигу и тиме се потврдити као једна од најбољих и најпрофилисанијих научних серија. Зборник има 26 научних прилога озбиљне научне вредности, уводне напомене и регистар имена, а уредили су га др Јован Делић и др Бојан Чолак.

Као и претходни зборници, и овај је раздељен у засебне одељке. У првом су одељку отворена и покренута општа поетичка питања. Јован Делић супротставља се увреженом мишљењу о Алекси Шантићу као недовољно образованом и конзервативном песнику, једносмерног тематског круга (аутор посебно настоји одвојити песников лик од искључиво социјалне и патриотске тематике) и версификаторске невештости. Нарочиту пажњу Делић посвећује препознавању сагласја слике, звука и значења, те иновацијама на плану песничке форме. Ранко Поповић показује еволуцију Шантића као песника кроз поређење неколиких песама на плану тематско-мотивских и формалних карактеристика. Сања Париповић Крчмар усредсређена је на проблематику (псеудо)хексаметра, тачније на питање пастиша и / или иновације у оквиру Шантићевих почетних усмерења и фазе метричких трагања. Уз питања облика, стиха и форме песниковог израза природно је стављен и прилог Александра Милановића о Шантићевој лексици, тачније о њеном осцилирању између центра и периферије. У оквиру исте целине следе три рада, такође, опште природе, али у којима је пажња усмерена више на тематска, односно културна обележја. Тако, Зорана Опачић пореди песнички субјект Шантићевих раних и позних песама, и указује на његове значајне измене, Драган Хамовић говори о новом осећању заједнице у модерном добу индивидуалности, а Горана Раичевић пише о југословенској идеји и доводи у везу Шантића и Црњанског.

Побројаних седам радова откривају различита поетичка поља и проблеме и показују ширину Шантићеве поетике, те сваки од њих заслужује лепо признање.

Другу групу радова обједињује религиозни аспект и филозофски приступ, па су у фокусу питања Бога, Луцифера, апокалипсе, смрти, смисла живота, среће… Горан Радоњић Шантића поставља унутар традиције апокалиптичне књижевности која је у уској вези с утопијом. Предраг Петровић интерпретира ону песникову лирику која је у знаку ноћних визија и демонских привиђења, мистичних и митских откровења, интимног неспокојства и расула света. Бојан Чолак се бави тематиком смрти, питањем смисла живота и односа песничког субјекта према Богу, указујући притом на промене у поетичким моделима у Шантићевој поезији до 1902. године. Миломир Гавриловић приказује различите функције и мотивске регистре који фундирају представу о Богу у поезији Алексе Шантића. Фигура Бога у средишту је и рада Николе Маринковића који анализира и ресемантизацију простора куће и села, а о питању могућности надилажења усамљености и смрти пише Владимир Димитријевић. Испитивање средњовековне традиције и с њом у вези жанра молитве разматра се у два рада (Немање Каровића и Марка М. Радуловића) у којима се дотичу и питања односа Шантићевог песничког субјекта према Богу (Радуловић акцентује поступке ироније и парадокса у односу према оностраности). Целину заокружује рад Александра Пејчића о лирским драмама Алексе Шантића насталим под утицајем симболистичког позоришта, фолклорне традиције и хришћанске културе.

Неопходно је напоменути да сваки од ових прилога проширује сазнања о поетици књижевности с почетка ХХ века и помера досадашње интерпретације Шантићевог песништва.

У трећем делу Зборника анализира се Шантићева љубавна поезија. Весна Елез указује на двострукост симболике као најважнију одлику Шантићеве љубавне лирике, а посебно место у ауторкином раду заузима тема љубавне меланхолије. Тин Лемац се бави интимистичко-љубавним дискурсом Шантићеве поезије, а Марија Грујић паралелним светом песничке чежње. Лирска меланхолија као специфични аспект Шантићеве осећајности у центру је пажње Владана Бајчете, док се у раду Јелене Панић Мараш о љубавној меланхолији говори поводом песме „Прича“. Два рада која потом следе разматрају поезију Алексе Шантића у односу на западноевропску (Персида Лазаревић Ди Ђакомо), односно античку традицију (Ана Петковић). Прилог Кристине Митић, који затвара трећи блок, бави се развојним путем Хајнеовог лирског дела Der Asra до севдалинке „Крај танана шедрвана“.

Последњи, четврти део садржи два рада која се баве рецепцијом Шантићевог дела. Док Милан Алексић предочава рецепцију песништва Алексе Шантића од прве збирке до данашњих дана, Зорица Хаџић се концентрише на Стајићев негативни приказ Шантићеве поезије настојећи да пружи шири контекст за његово читање.

Реч је, дакле, о зборнику који је отворио низ важних поетичких проблема. И по броју прилога, и по њиховом квалитету овај зборник радова представља значајан корак напред у проучавању како поетике Алексе Шантића, тако и поетике српске књижевности двадесетог века.

С највећим задовољством препоручујем овај рукопис за штампу. Ово је, доиста, изузетно значајан прилог проучавању српске поезије на почетку ХХ века и поетике једног песника који се формирао на размеђи епоха.

Из рецензије Драгана Станића

Кључне речи:

Алекса Шантић, поетика, модерна, српска поезија XX века.